1Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?
2С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.
3Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.
4Безбожник у обести својој не мари за Господа: „Он не види”. Нема Бога у мислима његовим.
5Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.
6У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.
7Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.
8Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.
9Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.
10Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.
11Каже у срцу свом: „Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад.”
12Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.
13Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?
14Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.
15Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.
16Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.
17Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,
18Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.