1Да се бојимо, дакле, да како док је још остављено обећање да се улази у покој Његов, не закасни који од вас.
2Јер је нама објављено као и онима; али онима не помаже чувена реч, јер не вероваше они који чуше.
3Јер ми који веровасмо улазимо у покој, као што рече: Зато се заклех у гневу свом да неће ући у покој мој, ако су дела и била готова од постања света.
4Јер негде рече за седми дан овако: и почину Бог у дан седми од свих дела својих.
5И на овом месту опет: Неће ући у покој мој.
6Будући, пак, да неки имају да уђу у њега, и они којима је најпре јављено не уђоше за непослушање;
7опет одреди један дан, данас, говорећи у Давиду по толиком времену, као што се пре каза: Данас ако глас Његов чујете, не будите дрвенастих срца.
8Јер да је Исус оне довео у покој, не би за други дан говорио потом.
9Дакле је остављено још почивање народу Божијем.
10Јер који уђе у покој Његов, и он почива од дела својих, као и Бог од својих.
11Да се постарамо, дакле, ући у тај покој, да не упадне ко у ону исту гатку неверства.
12Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од сваког мача оштрог с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца.
13И нема твари непознате пред Њиме, него је све голо и откривено пред очима Оног коме говоримо.
14Имајући, дакле, великог Поглавара свештеничког, који је прошао небеса, Исуса сина Божијег, да се држимо признања.
15Јер немамо Поглавара свештеничког који не може пострадати с нашим слабостима, него који је у свачему искушан као и ми, осим греха.
16Да приступимо, дакле, слободно к престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за време кад нам затреба помоћ.