1Зато да оставимо почетак Христове науке и да се дамо на савршенство: да не постављамо опет темеља покајања од мртвих дела, и вере у Бога,
2науке крштења, и стављања руку, и васкрсења мртвих, и суда вечног.
3И ово ћемо учинити ако Бог допусти.
4Јер није могуће оне који су једном просветљени, окусили дар небески, постали заједничари Духа Светог,
5и окусили добру реч Божју, и силу оног света, и отпали,
6опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијег.
7Јер земља која пије дажд што често на њу пада, и која рађа поврће добро онима који је раде, прима благослов од Бога;
8а која износи трње и чичак, непотребна је и клетве близу, која се најпосле сажеже.
9Али од вас, љубазни, надамо се бољем и шта се држи спасења, ако и говоримо тако.
10Јер Бог није неправедан да заборави дело ваше и труд љубави коју показасте у име Његово, послуживши светима и служећи.
11Али желимо да сваки од вас покаже то исто старање да се нада одржи тврдо до самог краја;
12да не будете лениви, него да се угледате на оне који вером и трпљењем добијају обећања.
13Јер кад Бог Авраму обећа, не имајући ничим већим да се закуне, закле се собом,
14говорећи: Заиста благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножићу те.
15И тако трпећи дуго, доби обећање.
16Јер се људи већим куну, и свакој њиховој свађи свршетак је заклетва за потврђење.
17Зато и Бог кад хтеде наследницима обећања обилније да покаже тврђу завета свог, учини посредника клетву:
18Да би у двема непоколебљивим стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали јаку утеху ми који смо прибегли да се ухватимо за наду која нам је дана,
19који имамо као тврд и поуздан ленгер душе, који улази и за најдаље завесе,
20где Исус уђе напред за нас, поставши поглавар свештенички довека по реду Мелхиседековом.