1Ово пак судих у себи да опет не дођем к вама у жалости.
2Јер ако ја чиним жалост вама, ко је који ће мене веселити осим оног који прима жалост од мене?
3И писах вам ово исто, да кад дођем не примим жалост на жалост, а за које би ваљало да се веселим надајући се на све вас да је моја радост свих вас.
4Јер од бриге многе и туге срца написах вам с многим сузама, не да бисте се ожалостили него да бисте познали љубав коју имам изобилно к вама.
5Ако ли је ко мене ражалио, не ражали мене, до неколико, да не отежам свима вама.
6Јер је довољно таквоме кар овај од многих.
7Зато ви, насупрот, већма да опраштате и тешите, да такав како не падне у превелику жалост.
8Зато вас молим, утврдите к њему љубав.
9Јер вам зато и писах, да познам поштење ваше јесте ли у свачему послушни.
10А коме ви шта опростите оном опраштам и ја; јер ја ако шта коме опростих, опростих му вас ради место Исуса Христа,
11да нас не превари сотона; јер знамо шта он мисли.
12А кад дођох у Троаду да проповедам јеванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господу,
13не имадох мира у духу свом, не нашавши Тита, брата свог; него опростивши се с њима изиђох у Македонију.
14Али хвала Богу који свагда нама даје победу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту.
15Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и који гину:
16Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот. И за ово ко је вредан?
17Јер ми нисмо као многи који нечисто проповедају реч Божију, него из чистоте, и као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо.